Употреба каблова за напајање датира више од једног века. Године 1879. амерички проналазач ТА Едисон створио је кабл тако што је умотао бакарне шипке у јуту, затворио их у гвоздене цеви и испунио простор асфалтном мешавином. Инсталирао је овај кабл у Њујорку, пионирски подземни пренос електричне енергије. Следеће године, британски проналазач Цаллендер развио је кабл за напајање изолован папиром импрегнисаним асфалтом. Године 1889, СЗ Ферранти, такође из Британије, инсталирао је 10 кВ уљем импрегниран папиром изолован кабл између Лондона и Дептфорда. До 1908. године у Британији је успостављена кабловска мрежа од 20 кВ.
Примена енергетских каблова је постајала све раширенија. Немачка је 1911. године поставила високонапонски кабл од 60 кВ, што је означило почетак развоја технологије високонапонских каблова. Године 1913. немачки проналазач М. Хохштатер развио је кабл са појединачно заштићеним фазама; ова иновација је побољшала дистрибуцију електричног поља унутар кабла и елиминисала тангенцијални напон на површини изолације, служећи као главна прекретница у еволуцији енергетских каблова. Шведска је 1952. године инсталирала 380 кВ екстра-високонапонски (ЕХВ) кабл у електрану на северу, означавајући практичну примену ЕХВ кабловске технологије. До 1980-их развијени су ултрависоки напонски (УХВ) каблови за напајање на 1100 кВ и 1200 кВ.