Жице и каблови служе као витална веза у инфраструктури моје земље. Како нација наставља да се развија, традиционални пословни модел индустрије електричних каблова више није прикладан за еволуирајуће тржишне услове и захтеве; сходно томе, трансформација је постала хитна потреба за многа предузећа.
Док индустрија жица и каблова у мојој земљи остаје на путањи раста, суочава се са седам великих изазова који озбиљно ометају њен здрав и одржив развој. Индустрија у Пекингу служи као пример.
Прво, постоји превелика понуда производа нижег до средњег ранга, заједно са недостатком понуде високог квалитета. Иако сектор енергетских каблова у мојој земљи обухвата десетине хиљада предузећа, већина су мала са ограниченом техничком софистицираношћу; мало њих има способност да добије понуде за велике националне пројекте. Штавише, постоје значајни недостаци у снабдевању специјализованим, врхунским кабловима, што захтева ослањање на увоз.
Друго, индустрија пати од сувишне производње, понављајућих улагања у инфраструктуру и вишка капацитета. Пошто је производња жица и каблова релативно једноставна и баријера за улазак на тржиште ниска, многе компаније су пожуриле у овај сектор током надоградње градске и руралне електричне мреже претходних година – тренд који се проширио чак и на одељења електропривреде која су основала сопствене производне погоне. У скорије време, убрзање развоја националне инфраструктуре и континуирани процват у сектору некретнина подстакли су нови талас учесника на тржишту. Многе фирме једноставно реплицирају понуду производа својих конкурената, што доводи до дуплицирања производа и вишка производних капацитета.
Треће, тржишту недостаје одговарајућа регулатива, што је погоршано свеприсутним локалним протекционизмом и монополистичким праксама. С обзиром на вишак капацитета и интензивну тржишну конкуренцију, неке локалне самоуправе су прибегле протекционизму, налажући употребу производа домаће производње. Слично томе, одређена одељења електропривреде ограничавају набавку на производе из сопствених корпоративних система или од омиљених пословних сарадника, ефективно спречавајући другим предузећима да дођу на тржиште.
Штавише, нека регулаторна тела селективно циљају на производе изван региона или изван својих административних система ради инспекције, игноришући оне произведене локално или унутар њихових система – пракса која подстиче нелојалну конкуренцију. У сегменту ниског до средњег домета, где производи имају релативно ниску техничку додатну вредност, агресивно снижавање цена постало је уобичајена тактика конкуренције. Нека предузећа у "радионском стилу" - којима недостају неопходни производни капацитети, системи контроле квалитета и могућности тестирања - успела су да се инфилтрирају у индустрију. Ови ентитети служе као извор фалсификованих, подстандардних, лоше произведених и инфериорних кабловских производа. Снижавањем цена они нарушавају фер тржишну конкуренцију и погоршавају хаотично, неуредно стање у индустрији.
Четврто, растући трошкови сировина, у комбинацији са интензивном тржишном конкуренцијом, отежава компанијама подизање цена, угрожавајући сам њихов опстанак. Бакар и алуминијум су примарне сировине за индустрију жице и каблова; док су њихове цене флуктуирале, општи тренд је био континуирани раст.
Штавише, растући трошкови за енергију, транспорт и радну снагу су још више повећали трошкове производње. Да би одржале профитабилност и одржале рад, неке компаније су прибегле смањењу стандарда производа, или чак производњи фалсификоване и подстандардне робе.
Пето, недовољна су улагања у истраживање и развој (Р&Д) и недостатак капацитета за иновације. Вођене кратковидим фокусом на брзи раст производње и повећану производњу, неке кабловске компаније нису спремне да уложе неопходан капитал или интелектуалне ресурсе у развој нових производа – посебно оних високо прецизних – нити дају приоритет побољшању квалитета или изградњи бренда. Сходно томе, домаћи произвођачи каблова често немају независна права интелектуалне својине, остају зависни од других у погледу кључних технологија и боре се да напредују у врхунским техничким областима и сегментима производа. Статистике показују да само 30% домаћих брендова каблова испуњава стандарде потребне за прихватање и конкуренцију на међународном тржишту. Штавише, недостатак професионалних талената – погоршан невољношћу дипломаца релевантних академских програма да се придруже малим и средњим кабловским предузећима – оставио је многе приватне фирме са необученом радном снагом. Недостатак специјализованог финансирања за истраживање и развој производа и иновације додатно је угушио независни технолошки напредак, што је резултирало проблематичном и неуравнотеженом структуром производа у домаћој индустрији.
Шесто, пракса додељивања уговора на основу најниже понуде кочи здрав развој кабловске индустрије, док клијенти на нижем току често везују значајне износе капитала који припадају узводним произвођачима. У процесу надметања, купци на нижим ценама често дају приоритет најнижој цени; да би преживеле, кабловске компаније могу да прибегну „дампингу“ производа по ниским ценама – често се слажући да испоручују робу која испуњава националне стандарде док заправо испоручују подстандардне, неусаглашене производе. Штавише, ови велики, доминантни клијенти на нижем току често везују значајан капитал од произвођача каблова, што негативно утиче на нормално пословање компанија у читавој индустрији. Седмо, превелики број квалификација за приступ тржишту потребних за каблове представља огроман терет за произвођаче каблова. Као основни производи у различитим индустријама – свака са посебним или специјализованим захтевима за перформансе – каблови подлежу широком спектру ограничења приступа тржишту. Производи се не могу користити ако нису стекли потребне квалификације, што приморава произвођаче да сваке године улажу значајне људске, материјалне и финансијске ресурсе у навигацију кроз ове бројне процесе сертификације. На пример, стандардни каблови захтевају лиценцу за производњу; нисконапонске жице морају имати обавезну 3Ц сертификацију; рударски каблови захтевају безбедносну сертификацију од индустрије угља; за унутрашње телекомуникационе каблове потребна је дозвола за приступ од органа за телекомуникације; за телевизијске каблове потребно је одобрење одељења за емитовање и телевизију; ЛАН каблови за рачунарске мреже захтевају дозволу за приступ мрежи; а ватроотпорни или ватроотпорни каблови морају бити регистровани и одобрени од стране надлежних органа за заштиту од пожара. У неким случајевима, за један производ могу чак бити потребне дозволе више корисничких сектора. Исцрпљена тежњом за овим различитим квалификацијама, предузећа се суочавају са значајним повећањем трошкова маркетинга својих производа.